© The research vessel MARIA S. MERIAN off the western coast of Greenland.
(c) Rafael Abel, GEOMAR
© From the research vessel MARIA S. MERIAN, water samples are taken from the Labrador Sea.
(c) Rafael Abel, GEOMAR
© Th e research vessel METEOR.
(c) Hermann Bange, GEOMAR
© The French research vessel THALASSA in the port of St. John's (Newfoundland, Canada).
(c) Ann Katrin Seemann
Откривена блиска веза између дубоких струја и климе
April 21, 2017
ГЕОМАР истраживачи објављују дугорочна запажања из Лабрадорског мора
Лабрадорско море у северозападном северном Атлантику једно је од главних региона глобалне циркулације океана.
Од 1997. године ГЕОМАР Хелмхолтз центар за истраживање океана Кил прати океанске струје од површине океана до морског дна, користећи низ океанографских опсерваторија. Недавно је објављена анализа њихових података од 1997. до 2014. године, која открива блиску везу између дубоких струја и климатске варијабилности на различитим временским скалама.
Од благих зима у северној Европи, падавина у западној Африци, урагана у Северној Америци, енергија дистрибуирана широм света глобалном циркулацијом океана утиче и на климу и на регионално време. Кључни регион у овој једначини је Лабрадорско море, између Северне Америке и Гренланда. Ту се топле слане воде које долазе са југа близу морске површине хладе и спуштају у дубину. Одатле, водене масе теку назад ка југу дуж континенталне ивице. Јасно је да ово подручје игра кључну улогу у глобалној циркулацији океана.
Од 1997. године, на јужном излазу из Лабрадорског мора, ГЕОМАР Хелмхолтз центар за истраживање океана Кил управља океанографским опсерваторијама које покривају све нивое овог система. Тим који се састоји од четири океанографа објавио је најкомплетнију анализу прикупљених података у часопису Јоурнал оф Геопхисицал Ресеарцх Оцеанс.
„Успели смо да откријемо везе између дубоких струја ка југу и система ветра изнад северног Атлантика које су раније биле непознате“, рекао је главни аутор Рајнер Зантоп из ГЕОМАР-а.
Смештене 53 степена северно од западне границе Лабрадорског мора, опсерваторије садрже низ струјних мерача и сензора за температуру и салинитет који су причвршћени за ланце и челичне каблове. Тегови за сидрење који се налазе на доњем крају држе ове привезе на месту док плутајуће плутање вуче други крај према површини.
„Ово нам омогућава да меримо струје од мало испод површине до тик изнад земље“, објаснио је Зантоп.
Студија је заснована на подацима који су прикупљени током 13 научних крстарења између 1996. и 2014. године – углавном на немачким истраживачким бродовима МЕТЕОР и МАРИА С. МЕРИАН, или француским истраживачким бродовима ТХАЛАССА.
На основу анализе, откривено је да дубоке струје према југу дуж западне границе Атлантика флуктуирају на различитим временским скалама. Посебно су аутори били изненађени најдубљом струјом близу дна океана.
Према океанографу из Кила, „иако је стабилнији од оних на вишим нивоима, варира са скоро десетогодишњим периодом“.
Даља анализа је показала да су флуктуације најдубљег тока биле синхроне са онима у системима ветра изнад северног Атлантика. На ово последње утиче разлика притиска између високог и исландског ниског притиска – Северноатлантске осцилације (НАО).
"Интензитет најдубље струје према југу из Лабрадорског мора показује сличне флуктуације као НАО. Били смо донекле изненађени када смо нашли сигнал тако јасно у нашим подацима мерења", рекао је Зантоп.
У закључку је додао: „Што боље разумемо интеракције између океана и атмосфере, то поузданије можемо разликовати природне варијабилности и промене које је направио човек и на тај начин направити боља предвиђања о будућим развојима.
<а title="" href="онлинелибрари.вилеи.цом/дои/10.1002/2016ЈЦ012271" target="_blank">Веза до студије