Нова метода за праћење извора ЦО2 на морском тлу

August 30, 2019 Истраживачи су проучавали цурење природног гаса у Медитерану код Италије

Складиштење угљен-диоксида у морском дну једна је од мера о којима је разговарао ИПЦЦ за ограничавање климатских промена. До сада, међутим, нема доказаних метода за праћење могућег цурења ЦО2 под водом на великим површинама морског дна. Користећи изворе природног гаса у близини Италије, истраживачи из ГЕОМАР Хелмхолтз центра за истраживање океана Кил развили су моделе који би могли да помогну у планирању праћења цурења.

Само смањењем емисије гасова стаклене баште, циљеви Париског споразума о климатским променама су сада је практично немогуће постићи. Стога ИПЦЦ разматра додатне мере за смањење концентрације гасова стаклене баште у атмосфери. На пример, угљен-диоксид произведен сагоревањем фосилних горива могао би се ухватити или уклонити директно из атмосфере и затим ускладиштити у геолошким резервоарима. Норвешка група Екуинор (раније Статоил) управља таквим постројењем за хватање и складиштење угљен-диоксида од 1996. Сваке године убризгава око једну мегатону ЦО2 у слој пешчара који носи воду испод Северног мора. Међутим, још увек се расправља о поузданим опцијама за ефикасно праћење цурења гасова стаклене баште из таквих подморских резервоара.

У том контексту, истраживачи ГЕОМАР-а су проучавали природне вулканске изворе угљен-диоксида на обали Италије. Са налазима ових студија, развили су моделе који се могу користити за праћење безбедности будућих подморских депозита ЦО2. Одговарајућа студија је сада објављена у међународном часопису Енвиронментал Сциенце &амп; Технологија.

Складиштење угљен-диоксида у слојевима стена испод морског дна представља мањи ризик за људе у поређењу са складиштењем на копну. Ако гас цури са морског дна, он се раствара у морској води. Међутим, може смањити пХ и оштетити локални екосистем. „Тренутно не постоји успостављен метод за лоцирање таквог цурења угљен-диоксида и одређивање укупне количине излазног гаса пошто се излазне тачке протежу на неколико стотина квадратних метара морског дна“, објашњава др Јонас Грос из ГЕОМАР-а, први аутор нова студија. Заједно са колегама је стога истраживао промене пХ вредности у близини природне емисије угљен-диоксида испред Панарее, малог острва на обали северне Сицилије.
&нбсп;
Током ронилачких операција и са бродским инструментима, прикупљали су узорке гаса и воде у близини излазних тачака. Тим је користио ове податке да тестира компјутерски модел који је развио и који би предвидео пХ промене у морској води услед цурења угљен-диоксида. Ова симулација је показала да је више од 79 процената угљен-диоксида већ растворено на удаљености од четири метра од морског дна.

Тим је такође открио да је модел био у стању да предвиди образац варијације пХ у водама око гасних бушотина, што је било упоредиво са измереним подацима сензора. „Ово ће омогућити новом моделу да послужи као водич за стратегије за рутинско праћење понора угљеника у морском дну и процену утицаја емисије угљен-диоксида на локално морско окружење“, рекао је Грос.
&нбсп;