Како је северни Атлантик постао „топлински гусар“

February 21, 2017 Међународни истраживачи откривају развој океанских струја Голфска струја преноси топлоту океана преко Атлантика ка североистоку, што доводи до цветања палми у Ирској и омогућава лукама да остану без леда током зиме. Исто тако, већина океанских струја има велики утицај на глобалну климу. Од када је овај систем функционисао на начин на који га данас познајемо? И како се то развило? Океанске струје играју главни фактор у нашој клими. Голфска струја преноси толико топлоте од тропског Атлантика ка североистоку да су зиме у северној Европи релативно благе и влажне у односу на друге регионе на сличним географским ширинама. Овај пренос топлоте истовремено изазива захлађење у јужном Атлантику, процес познат као топлотна пиратерија. Међутим, образац данашњих глобалних океанских струја је релативно новији, развио се током плиоценске ере, пре само шест до два и по милиона година. Кретање тектонских плоча утиче на отварање и затварање тјеснаца/канала. У којој мери је данашња топлотна пиратерија у северном Атлантику еволуирала у условима тектонских промена, недовољно је схваћена. Међународни тим палеоокеанографа, у сарадњи са ГЕОМАР-ом, објавио је своје налазе о процесу у недавном броју часописа Сциентифиц Репортс. Дубоко морско бушење у северном и јужном Атлантику формирало је основу за нова открића, у виду узорака језгра узетих са морског дна. У овим језгрима пронађени су фосили једноћелијских микроорганизама (фораминифера). Према првом аутору др Сајрусу Карасу из Земљине опсерваторије Ламонт-Дохерти у САД, ако би се измерили изотопи и метали у траговима у фораминиферама, подаци би им омогућили да реконструишу физичке услове океана у прошлости (као што су океанске температуре) врло прецизно. „Плиоцен је у ствари епоха у историји Земље, коју карактеришу изузетно динамични тектонски покрети плоча“, рекао је коаутор Дирк Нуернберг из ГЕОМАР-а. „Наша студија показује да су тектонске промене у Гибралтарском мореузу у Медитерану, формирање централноамеричког копненог моста и сужавање индонежанског морског пута имали огроман накнадни утицај на глобалну океанску циркулацију током времена, а тиме и на температуре у северном и јужном Атлантику“. Промена у протоку Средоземног мора пре око 5,3 милиона година ослабила је преокретну циркулацију Атлантика, што је довело до загревања јужног Атлантика у односу на северни Атлантик. Затим, између 4,8 и 3,8 милиона година, океанска веза између Атлантика и Пацифика се сузила. Када је формиран централноамерички копнени мост, ова веза је затворена. Овај процес је интензивирао Голфску струју, узрокујући да се Северни Атлантик загреје за око два степена Целзијуса на рачун Јужног Атлантика – изражавајући активну топлотну пиратерију која траје до данас. Са тектонским сужавањем индонежанског морског пута пре 3,8 до три милиона година, на основу геохемијских података могло се открити слабљење глобалне рециркулацијске циркулације, што је повезано са почетком глацијације северне хемисфере. „Важност наше палеоцеанографске студије је да пружи доказе о томе како су локалне тектонске промене радикално промениле температуру океана у северном и јужном Атлантику и на тај начин ефективно утицале на глобалну климу“, рекао је др Карас. <а title="" href="ввв.натуре.цом/артицлес/среп39842" target="_blank">Веза до студије