Атлантик: нова открића о формирању дубоких вода и океанским струјама

February 14, 2019 Дугорочна запажања су у супротности са претходним ставовима

Субполарни северни Атлантик игра кључну улогу у глобалној циркулацији океана. Хлађењем близу површине, топла вода се претвара у хладну и тешку дубоку воду, која тече екваторијално у дубину. На основу података модела, раније се претпостављало да се највећи део дубоке воде формира у Лабрадорском мору. Дугорочна запажања међународног конзорцијума уз учешће ГЕОМАР Хелмхолтз Центра за истраживање океана Кил сада показују да се највећи допринос меридијалној преокретној циркулацији одвија у источном северном Атлантику

Океанске струје су углавном узроковане ветар и разлике у густини морске воде. За струје у северном Атлантику оба процеса су важна. Топла вода богата солима преноси се далеко на север преко Голфске струје и њеног подножја. Вода се хлади, што доводи до повећања густине морске воде и самим тим изазива смањење. Густа дубока вода затим поново тече према екватору. Овај систем протока се такође назива атлантска меридијална преокретна циркулација (АМОЦ). Од великог је значаја за климу, посебно за релативно благе зиме у северној Европи. У одређеним регионима, посебно у Лабрадорском мору, површинске воде могу потонути у дубоко море. Снабдевање слатком водом, као што је отапање копнене мреже као резултат глобалног загревања, смањује густину површинске воде. Пресушивање дубоке водене формације, а тиме и меридијална преокретна циркулација, имало би директан утицај на климу у Европи.

"Атлантска меридијанска преокретна циркулација је сложен механизам са много процеса. Директна запажања су стога ретки, а многи односи су до сада изведени само из студија модела,“ објашњава др мед. Јоханес Карстенсен из ГЕОМАР-а, један од коаутора студије која је сада објављена у међународном часопису Сциенце. У циљу провере ових теоријских сазнања из модела са запажањима, 2014. године покренуто је прво комплетно истраживање субполарног превртања циркулације Атлантика уз учешће седам земаља под називом „ОСНАП“ (превртање у Субполарном северноатлантском програму). Систем за посматрање ОСНАП-а подељен је на два дела: преко Лабрадорског мора, од Канаде до јужног врха Гренланда, и даље источног субполарног северног Атлантика, од јужног врха Гренланда до Шкотске. Велики број сталних мерних станица (сидришта) чини окосницу система. На станицама се континуирано бележе подаци о протоку, као и температура и салинитет воде.

"У 21-месечној временској серији превртања циркулације из ОСНАП мерења, видимо запањујуће велику варијабилност. Најизненађујући резултат у овом тренутку је, међутим, да Лабрадорско море, које смо одувек сматрали најважнијим регионом формирања дубоких вода, доприноси само око 15 процената меридијалној преокретној циркулацији Атлантика. Треба размислити како да прилагодите концепт формирања и циркулације дубоке воде. Важно је боље идентификовати процесе одговорне за флуктуације у временској серији ОСНАП-а," рекао је др Карстенсен.

"Нпр. , могуће је да је период мерења ОСНАП-а од 2014. до 2016. године детектовао само једно специфично стање меридионалне циркулације. Питање које се може утврдити само дужим серијама мерења“, објашњава др мед. Карстенсен. У лето 2018. године, тимови ОСНАП-а из Европе, САД, Канаде и Кине поново су путовали са истраживачким бродовима у субполарни северни Атлантик. Подаци се тренутно анализирају и очекује се да ће ОСНАП временска серија Атлантске циркулације ускоро бити продужена за још две године. "Овај регион је један од најосетљивијих параметара нашег климатског система. Овде релативно мале и брзе промене могу да изазову глобалне и дугорочне ефекте на климу. Стога је свеобухватно разумевање процеса у овом региону тако важно.“ објаснио је Карстенсен.

Подаци које је прикупио међународни тим укључени су у извештаје Међувладиног панела за климатске промене (ИПЦЦ), чији ће следећи извештај бити састављен за само неколико године и представљаће основу за препоруке за акцију на заштити климе.