© A comparison of a normally developed Atlantic killifish embryo (Pic 1) and a PCB-affected embryo (Pic 2): The fish has a deformed heart. Killifish that have evolved tolerance to chemical exposure show limited signs of developmental defects. (c) Bryan Clark/U.S. EPA
© A comparison of a normally developed Atlantic killifish embryo (Pic 1) and a PCB-affected embryo (Pic 2): The fish has a deformed heart. Killifish that have evolved tolerance to chemical exposure show limited signs of developmental defects. (c) Bryan Clark/U.S. EPA
© Atlantic killifish like this one have evolved to adapt to highly toxic levels of pollution.
(c) Andrew Whitehead/UC Davis
Атлантска риба способна да се прилагоди високим нивоима загађења
December 28, 2016
<стронг>Утврђено је да популације дивљих атлантских морских риба поседују
способност прилагођавања токсичном загађењу, према новом извештају
објављено у часопису Сциенце.стронг>
<бр><бр>Сараднички тим истраживача из неколико институција
открили да неке популације ове рибе живе у урбаним естуаријима
су до 8.000 пута отпорније од других на високо токсичне
индустријски загађивачи попут диоксина, тешких метала и угљоводоника.
<бр><бр>Да би се идентификовао механизам који стоји иза адаптације, четири генома
упоређене су дивље популације морских риба које су толерантне на загађење
четири нетолерантне популације. <бр><бр>Гени одговорни за ову особину су били
откривено да су они укључени у арил угљоводонични рецептор (АХР)
сигнални пут, који је комбинован са запажањима десензибилизације
овог пута у толерантним популацијама, довело је истраживаче до
закључити да је АХР пут био кључна мета природне селекције.
<бр><бр>Према саопштењу за јавност Универзитета у Бирмингему:
„<ем>Тим је такође показао да потенцијално негативни ефекти
десензибилизација АХР пута је побољшана
компензаторне адаптације у смислу регулације ћелијског циклуса и имуног
функција система. Ово, у комбинацији са разноврсношћу загађивача
присутан у естуаријима, резултира релативно сложеним адаптивним генотипом
у дивљим популацијама у поређењу са лабораторијским моделима.ем>“
<бр><бр>Професор Џон Колбурн, Универзитетска катедра за животну средину
Геномика је надгледала секвенцирање генома. Рекао је да је извештај
истакао сложеност процеса укључених у рибу
адаптација, рекавши да је атлантска морска риба била добро позиционирана за
развијају неопходне адаптације због велике величине популације
и релативно висок ниво ДНК диверзитета у њиховим популацијама.
Додао је: „<ем>То такође показује како се ДНК популација које се разликују
у њиховој осетљивости на загађиваче може открити 'потписе'
штетни утицаји хемикалија на животну средину.ем>“
<бр><бр>Упркос њиховим налазима, истраживачки тим упозорава да не користите њихове
откриће које оправдава загађивање природне средине. Главни аутор
Андрев Вхитехеад, ванредни професор на Универзитету Калифорније
Дејвисово одељење за токсикологију животне средине је рекао: „<ем>Нажалост,
већина врста до којих нам је стало да их сачувамо вероватно се не могу прилагодити њима
брзе промене јер немају висок ниво генетских
варијације које им омогућавају да брзо еволуирају.ем>“
<бр><бр>Прочитајте више: <а хреф="сциенце.сциенцемаг.орг/цонтент/354/6317/1305 " титле="" таргет="_бланк">Геномски пејзаж брзог понављања
еволуциона адаптација на токсично загађење код дивљих рибаа>